Верски и културни објекти

Верски објекти

Најстарији сакрални објекат овог предела је, несумљиво, манастир Келије (Ћелије), смештен у једној већој луци у клисури реке, на левој обали, шест километара јужно од Ваљева, у живописном окружењу. Изнад њега се надвијају Ћелијске стране и Калуђерско брдо. Манастирска црква је веома стара и више пута рушена, паљена и обнављана, такође и више пута дозиђивана и живописана. Посвећена је Св Архангелима. Више пута је мењана улога овом храму. Био је, у својој историји, и манастир и црква и школа, чак и ратна болница у И српском устанку. Права старост је још неутврђена јер су изостали темељити, археолошки радови на објектима и око њих где како се чини стоје неки темељи још неиспитане старости.

Предање које бележи манастирски летопис, заступа да је храм из времена „сремског“ краља Драгутина Немањића који је владао 1284. – 1316. и овим крајем као „оностраним Сремом“. Историјски, писани подаци помињу овај манастир као Градац и то 1488. и други пут 1521/23. године. У турским записима 1530. се спомиње последњи пут, уз винограде који припадају околини. Нови помен са географским одредиштем је 1560. године али сада већ новим именом: Богомоље (Богопоље). Крајем истог века, преовлађује и садашњи назив Келије (Ћелије) који свакако има везе са келијама испосницама у скривеним пећинама на другој обали реке Градац - испод стене Вратоца, где се монашко братство склањало током деценија немирних година у којима је зидани храм стајао у рушевинама.

У порти манастирске цркве је гроб обор кнеза Илије Бирчанина, посеченог у Ваљеву 1804. године а током 19. века, у манастиру је и основна школа за децу целог овог краја. Од 1946. ова црква постаје женски манастир који ускоро задобија велики углед као расадник духовности. До скора је имао сестринство од двадесет пет монахиња. У међувремену је дозидан конак и још неке помоћне зграде за смештај монахиња и гостију, дневне послове и друге намене.

Преподобни Ава Јустин Поповић, архимандрит српски и један од највећих хришћанских мислилаца у Српству, овде је провео године дугог изгнанства из јавног живота, од 1948. до 1979., заправо до краја свог плодоносног живота. Сахрањен је у порти манастира.

Manastir Lelic

Манастир Св. Николаја у Лелићу првобитно био црква а након преноса моштију Св. Николаја Велимировића (12.05.1991.) из Либертвила (УСА) у ову његову задужбину, родила се идеја да се ту оснује мушки манастир. Према Ј. Поповићу, ово је друга (духовна) престоница српства, са Св. Николајем, одмах после Раса и Св. Саве. Храм је зидан 1927/29. године а звонара до 1930. Конак у дворишту је завршен тек 1955. године уз силно ометање градње од стране ондашњих власти и уз невиђену упорност градитеља.

У дворишту манастира стоји и спомен капела изгинулим ратницима овог краја у I светском рату, капела породице Велимировић и породице Недић а и музеј Св. Николаја Велимировића у згради некадашњег свештеничког дома. Удружена, духовна снага, ова два, и географски врло блиска манастира, даје овом пределу изузетну, духовну и историјску вредност. Током деведесетих година 20. века на ободу горњег дела клисуре, на Краљевом Брду (Горње Лесковице) завршена је још једна црква мањих димензија и тек започете богослужбене традиције. То је такозвана Краљева црква која има врло драматичну историју јер је била озидана још 1943/44. године, а одмах по одласку Немаца спаљена до темеља од нове власти, јер су је градили припадници равногорског покрета из овог краја.

Културни објекти

У клисури реке Градац и у вези са тим водотоком, постоји више техничких објеката који представљају културолошку и историјску вредност највишег нивоа за ваљевски крај а неки чак и за Србију. Присуство ових објеката чини и клисуру реке Градац пределом изузетних културолошких вредности, поред осталих.

На Градцу је изграђена прва хидроелектрана у Србији и то на простору код самог ушћа у Колубару, са десне стране, на месту некадашње воденице проте Матеје Ненадовића а заслугом његовог унука Мате Ненадовића. То је, у почетку, 1899. или 1900. била монофазна продукција 12 киловата једносмерне струје али већ у рукама новог власника, Светозара поповића који је убрзо, продаје енглеском инжењеру Р. Финију (Finey). Овај је претвара у електрану наизменичне струје уз употребу Францис-ове турбине. Електрана је имала задатак да осветљава северну половину Ваљева – ону на левој обали Колубаре. Још једна хидроелектрана (четврта у Србији) је подигнута 1902. године, уз концесији на локацији Дегурић. Опрема је набављена из Чешке (Прага) и то она, наизменичне струје, од 80 кw. У каснијем периоду ова хидроелектрана је дошла у руке Унковића, те су се обе електране водиле као „Унковића централе“ а ова, у Дегурићу је имала задатак да осветљава јужну половину Вајева – ону на десној обали колубаре. Хидроелектрана у Дегурићу је сачувана и реконструисана уз ремонт машина тако да и данас може да производи струју. Тим културолошким објектом управља угоститељско предузеће „Слога“ које је уз њу изградило и рибњак пастрмке малог капацитета.

У клисури реке Градац (и на њеним изворним притокама) је некад постојао читав скуп архаичких воденица поточара (бадњара), тако да је свако село имало своју воденицу а нека две или три такве. Само на водотоку Градца, без изворних притока било их је око дванаест а најстарија је забележена на једној карти из 1789. године, тачно на позицији данашње Унковића воденице. Већина их данас лежи у рушевинама или тек у траговима а још увек су у употреби Лелићка воденица у горњем току као и Саватијевића воденица у Дегурићу и Филиповића воденица у Градцу. Еколошко друштво Градац је пренело Иловачића воденицу са Колубаре (заштићени споменик културе) на реку Градац и реконструисало је до потпуне функције у Еко-етно парку „Градац“.

Такође постоје и два комбинована млина (водени и електрични погон) у власништву породице Новаковић док је велики Тадића млин, са својим струјним агрегатима и за почетак 20. века, модерном опремом, већ променио намену у рукама нових власника. Сад је угоститељски објекат и пословни простор. У Еко-етно парку је реконструисана и једна ваљарица, која је ту донета са Скрапежа, поводом легенде о постанку имена ваљева од ваљарица. Ипак, нема писаних нити легендарних трагова да је каква ваљарица икада стајала на Градцу или другим речицама око Ваљева.

Занимљива је историја једне воденице поточаре испод Шареног платна (Лелић) која је, око 1949. године, два пута склапана и покривана и оба пута, одмах спаљена до камених темеља а да никад није самлела ни зрно жита. Радило се наводно о освети власнику због издаје двојице скривених припадника равногорског покрета новим властима.