У заштићеном природном добру, уочава се вероватно и најважнији локалитет кањона Градца, грандиозну и данас од погледа веома скривену тврђаву у селу Бранговић. Ово је уједно и први спомен археолошких трагова у самом кањону, тако да то представља и најраније научно знање о људским материјалним траговима из прошлости. Доста дуго након тога , практично до половине прошлог века, нису забележени никакви радови, нити археолошко проучавање ове области. Тек 70-тих година, захваљујући великом ентузијазму археолога Новака Милошевића, кустоса Народног музеја у Ваљеву, кањон Градца доспева у жижу научног интереса. Већ дужи низ година овај археолог је истрајавао на проучавању пећина и поткапина ваљевског краја. Пре кањона Градца, он је у сарадњи са професором Бранком Гавелом ископавао дубоко у унутрашњости Петничке пећине, где је пронашао станиште плеистоценске фауне – пећинског медведа, хијене и сл. Према његовим твдњама, током ових истраживања археолошки тим је пронашао и оригинално огњиште ловаца из старијег палеолита, заједно са коштаним и ретким каменим алаткама и оружјима.
Висока пећина
Настављајући свој истраживачки рад, Милошевић је у лето 1974. године открио у Градцу Високу пећину. Она се налази високо уздигнута над речним кањоном, у каменитом истрмом окружењу села Бранговић, преко 100 метара изнад Градца. Она је до тада била сасвим непозната и спелеолошки и археолошки. Истраживач је у дебелим наслагама открио већи број животињских костију који се могу препознати као делови скелета пећинског медведа, хијене, вука и других ситних глодара. Коначно, Високу пећину би ваљало посматрати као потенцијални археолошки локалитет који је откивен и као такав заинересовао научну јавност.
Ваљево - Ветеринарска станица
Током археолошких ископавања на стадиону „Крушик“ 1985. године, тим стручњака је поред Ветеринарске станице открио локалитет из времена млађег неолита. На десној високој обали Градца, непосредна испред ушћа ове реке у Колубару, истражена су два истражна рова, са амбицијом да се открију остаци средњевековног насеља и ваљевског трга. Уместо тога, на близу 0,5 м дубине, откривени су недвосмислени трагови мањег праисторијског насеља. Читав хоризонт окупације прекривен је уломцима керамичких посуда. Њиховом анализом закључено је да се могу одредити у млађу фазу винчанске културе.
Белић - Селиште
Приликом систематских археолошких рекогнисцирања западне Србије, која је урадио Археолошки институт још 1949. године, идентификовани су први налази „неолитске грнчарије грубе фактуре“. Налази су према речима аутора, откривани на више њива породица Новаковић, Аврамовић и Миливојевић. У истом истраживању, овај локалитет помињу и као средњовековно насеље. Повучени овим информацијама, археолози Истраживачке станице Петница су 1996. године теренски истражили атар села Белић. На потесу Селиште, који се налази испод североисточне стране брда Бобија, на Великим саставцима, налази се овај локалитет. Он је удаљен неких 150 м од десне обале Градца, који на том месту прави велику окуку. Систематском колекцијом површинских налаза, утврђено је да се ради о малој, сезонској станици из времена финалног неолита. Откривени су уломци керамичких црнопечених посуда, алатке од кремена, а видљиви су на површини и ретки трагови стамбене архитектуре. Ово повремено насеље припада винчанској култури и то њеној последњој фази, те се може сместити у време око средине IV миленијума пре наше ере.
Бранговић - Браниг
Прави драгуљ у археолошкој слици Градца чини велико средњовековно утврђење јеринин град на западним обронцима брда Браниг у селу Бранговић. Остаци града налазе се на десној обали Градца, која се доста стрмо спушта према обали. Развалине овог града народ је звао Бежане, јер су се ту склањали пред Турцима. Градске зидине мештани приписују „проклетој“ Јерини.
Село Бранговић се налази на око 7 км југозападно од Ваљева. Брдо Браниг је са јужне, западне и северне стране окружено коритом реке Градац. Надморска висина брда је 513 м, а његов нижи врх на коме су остаци зидова утврђена је на нивоу од 440 м. Брдо је у целости покривено густом шумом а прилаз врху је могућ једино са источне стране, из правца села Бранговић, као и нешто теже са западне стране од корита Градца. Јужну и југозападну страну брда штите високе, неприступачне литице, док је северна страна избраздана дубоким, окомитим јаругама.
Прво озбиљније археолошко испитивање овог утврђења учинио је Ђорђе Јанковић у мају 1984. године. Он је рекогносцирајући терен, констатовао највишу, источну кулу. При том, закључио је да се ради о мањем „утврђеном прибежишту“ из VI века наше ере. Важно је истаћи да се у унутрашњости утврђења, на појединим местима уочавају основе зидова, као и приметне нивелације, које чине остатке унутрашње архитектуре овог фортификацијског објекта. Сачувана површина утврђења износи 3 ха, што представља до сада највећу такву утврду у северозападној Србији. Према својим карактеристикама, тврђава у Бранговићу је највероватније изграђена у раном средњем веку. Технике њене градње припадају традицији рановизантијске војне архитектуре. Наиме, историјски је познато да током VI века, почев од владавине цара Анастасија започиње и велика обнова Лимеса, северне границе Царства. Кулминацију је ова обнова доживела за време Јустинијана до средине столећа. Сасвим је могуће да је тврђава у Бранговићу тада подигнута. Зашто баш у кањону Градца? Познато је да је баш овај правац историјски имао велики значај још за време владавине Римског царства, јер је повезивао један од главних градова (Сирмиј) са богатом рудоносном облашћу Подриња и источне Босне. Пут је даље водио до Далмације (Салоне) и био је један од кључних у економском систему овог дела Царства. Стога, не би требало искључити могућност да је утврђење Браниг настало на темељима неког ранијег кастела.